Ljubomir T. Dević tar till orda

Ljubomir T. Dević tar till orda

Om bloggen

Läraren, författaren och whistleblowern Ljubomir T. Dević debatterar samhällsaktuella, kulturhistoriska och humanistiska frågor. Han publicerar även krönikor, debattartiklar, reportage, noveller, dikter med mera på sin blogg. Välkomna till en insiktsfull, reflekterande och nyanserad mötesplats inför framtiden - en hållbar värld över gränser utan mainstreammedias påverkan och propaganda!

Прича о цинцарским Србима

Ljubomirs samlade novellerPosted by Ljubomir T. Dević Mon, April 02, 2018 19:03:44
У село Косарића бијаху Цинцари од давнина. Дошли су из епирске Маћедоније, из Прилепа. То су пријеци Ахилове лозе, а не Цигани "чергаши", како их звадоше непросвјећени мјештани из сусједних села.

Довукли су се у пивски крај у лијепо уређеним и скупоцјеним кочијама, лијепо обучени и васпитани, са чопором коња, ждребад, крава и говеди. За Турке ови коњушари и џамбаси били су права страва, јер нијесу нипочему сагињавали главе.

Били су то вемо способни и обдарени људи, учтиви и богати трговци из града Москопоља. Паре су им ишле низ руку. Сви су им се дивили, а и завидили. Међу њима је било угледнијих коњаника, војвода и војних првака. Од њих се издвајао један дјечак зреле памети и зрелих година. Био је бистар и паметан у свему. Коврџаста црна и масна коса падала му је на крагну народне ношње. Његове очи бијаху увијек живахне и немирне, очи му као на сокола, два ока угљено-црна. Име му је било надахнуто Илија Косарић-Лијовић.

Вољели су Цинцари да раде дању и ноћу радо слушајући и пјевајући изворне мелодије. Пјевали су од ране зоре, час тужне, час радосне пјесме за свеопшти утјех и срећу. Цинцарска пјесма уз гусле се пажљиво слушала и у пјесму се вазда унијело јуначко срце Цинцара. Никада није никоме права пјесма досадила.

Наши вјечити душмани испљувавали су земље српске и смијали се злобно и иронично до суза радосница. Нијесу разумијели дух и ријечи пјесама, али су, у недоумици, ипак осјећали и напокон схватили цијелу суштину.

  • Comments(0)//ljubomirsblogg.kosoric-lijovic.com/#post409