Ljubomir T. Dević tar till orda

Ljubomir T. Dević tar till orda

Om bloggen

Läraren, författaren och whistleblowern Ljubomir T. Dević debatterar samhällsaktuella, kulturhistoriska och humanistiska frågor. Han publicerar även krönikor, debattartiklar, reportage, noveller, dikter med mera på sin blogg. Välkomna till en insiktsfull, reflekterande och nyanserad mötesplats inför framtiden - en hållbar värld över gränser utan mainstreammedias påverkan och propaganda!

Ратни коњи војводе Илије II Косарића-Лијовића

Ljubomirs samlade novellerPosted by Ljubomir T. Dević Sat, March 31, 2018 19:57:56
Ждребад и дивљи коњи су били одгојени и трењирани за војничке сврхе. Њихов први власник био је војвода-змај Илија II Косарић-Лијовић, коњички џамбас чији је племенити отац настрадао у Морејском рату од турског зулума. Морејски рат (ита. La guerra di Morea) познат је и као Седми турско-млетачки рат. Овај сукоб одвијао се између 1684.-1699. године.

На једној страни видјеле су се живице, стоке, краве и понешто говеди на поораном Косорићком пољу, а с друге стране видјела се потковица Кула Косорића и кућна врата нашега Илије Косарића. Село Косорићи, као и куће осталих Косарића, је било на узвишици поткрај чесме и крај пута према манастиру Подмалинскоме. Испод пута, доњим крајем жуборила је ријека Косорићка, преко које је био подигнут дрвени мостић још из давних времена.

Илија је причао својој прељуби Ангјелији, ћерки познатог кучког војводе Лабуда Дрекаловића, да су му биле и те како драге вјежбе с његовим коњима - а имао их је укупно 100. Заједно су вјежбали, трчали, без обзира на то да ли су путеви били каменити, стрмити, равни, блатњави или суви, ишли по стијеновитим пречицама, шумским долинама, стазама, зеленим ливадама, хладним ријекама, потоцима, горама и селима пивским, окретали се у круг, те на десно те на лијево. Журили су почесто пуним трком, на знак прста Илијиног, ријеч команде, звуци џефердара или повишеног уклетог мача. Вјешти Илија се добро сналазио као искусни јахач и чврсто сједио на седлама својих дивљих коња. Никога се није плашио нити бојао. Ишао је истим корацима попут својих славних прађедова, без много размишљања и филозофирања.

Илијини ати, и на њима бијесни коњаници, спремни у редовима су чекали на наређење за борбу. Коњи су били врло лијепи, као фијакерски коњи кочијаша по Влашкој, Срему и Банату, црни као џађ и птице гавранице, а понеки од њих бијаху као галеби, бијели и тамносиве боје. Добро су их одгојили Илија и његови послушни коњушари. Мјештани Пиве, Рисна и Оногошта су их гледали љубоморно, а ни Турци у то вријеме немаху љепших коња. Њихов господар, свакако поносан и племенит човјек, необично их је заволио и од самог почетка поступао с њима с највећим поштовањем, пажњом и љубазношћу. Он није употребљавао бич, као многи други крвници, већ само их мазио по леђима. Бринуо се за њих исто толико колико и за себе. Трудио се максимално да им учини коњски живот удобнијим, упркос зими, влази, снијегу и осталим неприликама животним - јер знао је да ће му и те како користити за напорне и мучне послове, борбе и за далеке транспорте, преко Рагуше, Которског залива, Ливањског поља, Дувна, Жумберка и Романије.

Чули су се почесто звуци труба и копита по цијеломе Дробњаку. Илија је са својим коњаницима из земаља Восне и Херцеговине пролазио кроз многе окршаје с рђавим и окрутним Османлијама без рана и тежих повреда, али заузврат је остављао пустош - турске недужне коње прободене копљима српским, измрцварене џелате посјечених глава сабљама јунака, остављени мртви на бојним пољама Косарића, Доње и Горње Буковице и равнога Кчева. Мјештани су били уплашени од непријатељских пушака и крикова умирујућих душа, а нарочито чељади и чобани гледајући многе убијене, храбре људе са обе стране, попадалих са седла коњскијех.

Пало је много коња, а многи од њих без јахача су напуштали редове. Други су турски вазали, јањичари и коњаници протутњали оногошким крајем. Погинуло је исто тако много храбрих Косорића, међу њима осам војвода, директних потомака. Страшна је то била вијест за Европу и за цијело Балканско полуострво. Илија II Косарић-Лијовић био је посљедњи дробњачки војвода, даљњи рођак војводе Илије I Косарића.

Илији је то била сурова и љута свакодневница. Газио је дању и ноћу по земљама српским, натопљеним крвљу чета ратника и сокола; вазда је био под ватром и на челу борбене линије. Иако тешки дани, он је вршио своју дробњачку дужност с љубављу и приврженошћу према своме српскоме роду. Али једну ствар није могао поднијети - и то је нечовјечност и бездушност непријатеља - међу њима и наших продатих душа.

Без својих пријатеља и заштитника остаде наш Илија на крвавом огњишту. "Сапреше га Дробњаци"¤ и кум његов, рекоше мјештани одлучног гласа. Мајка му стара снила да ћему отићи глава "као кула с неба", ондак га спопаде страх у костима као никада прије. Илија заборави мајчине ријечи и не саслушаше њу, већ се припреми и опреми ата свога да пође код Мехмет-паше Селмановића на пријем и ручак под шатор код Пашине Води.

Искусни Илија је улијевао људима наду, храброст и осјећај да не може бити убијен. Слијепо су му вјеровали, али не хтједе више сеоско коло породичне среће да се окреће. Ту наш несрећни и предохитриви Илија изгуби росу главу, а исту ноћ га љуба његова освјети јуначки, убивши и посјечивши џелата турског. Послије тога побјеже сирота мајка Ангјелија са близанцима, Страхињом и Огњеном, с најбржим коњем у кршни Шекулар код племенитог војводе Даше Шекуларца. Тамо се преудаде за њега. Понијеше она главе од обоје војсковођа као мучки трофеј и вјечиту успомену на мужа-супарника Илију и на Пашину Воду, ва љето господње 7213. (тј. 1705.).

Љубомир Т. Девић


____________________________________

¤ „(…) Сви хроничари манастира Пиве нису, међутим, увек били у тако срећној прилици да писмено овековече боље моменте ондашњег живота; неки су морали да праве записе о страдањима и недаћама: 1705. на рукописном Псалтиру: „Да се знаде каде погибе војвода Илија, сапреше га Дробњаци и посијече га Мустај-паша и узе му све имаће: 100 коња и говеди и 600 оваца, ва љето 7213″[408] (…)“ (Одломак из књиге: „О војводи Илији II Косорићу-Лијовићу и осталим Вајмешима“, Љубомир Т. Девић)





  • Comments(0)//ljubomirsblogg.kosoric-lijovic.com/#post408